Kada je reč o zakonskim okvirima za regulisanje prostitucije bitno je napomenuti da oni, kao i drugi zakonski propisi, nastaju na osnovu određenih vrednosti koje jedno društvo zastupa. U tom smislu, može se reći da postoje dva uobičajena viđenja prostitucije iz vrednosnog ugla: jedno je da prostitucija nemoralna aktivnost i da žene u prostituciji treba kažnjavati za to što rade, a drugo da prostituciju treba tolerisati i zakonski urediti. Naše viđenje predstavlja viđenje radikalnog feminističkog pokreta koji vrednosti crpi pre svega iz poštovanja integriteta i dostojanstva svih žena, i ljubavi prema njima. Prema tome, smatramo da prostutucija zaoblizi kategorije (ne)morala, i predstavlja drastičan oblik muškog nasilja prema ženama i evidentan primer muške nadmoći u patrijarhalnom, heteronormativnom društvu.

“Prostitucija nije ideja, to je svakodnevna praksa velikog broja žena koja najčešće ima svoja značenja i u zakonskim normama. Šta su intencije zakonodavca u vezi sa prostitucijom najjasnije pokazuje to kako je fenomen definisan, šta je to što želi da suzbije ili eliminiše, ili još značajnije, koga zakonodavac želi da kazni”

U okviru prvog viđenja postoji prohibicionistički model (kriminalizacija) prema kome je prostitucija zakonom zabranjena, a aktivnosti žena u prostituciji, kao i svodnika, kažnjive su zakonom. Ovaj model preovladava u Sjedinjenim Američkim Državama (sem u ruralnim područjima Nevade gde je ona legalizovana). Prohibicionistički model je opasan jer na žene u prostituciji gleda kao na građanke drugog reda, nemoralne i prljave, te one preživljavaju konstantnu stigmu i diskriminaciju od celokupnog društva. Ovaj model ne kažnjava muškarce koji iskorišćavaju žene u prostituciji, što samo po sebi govori o odnosu države i društva prema ženama i dubokoj sistemskoj mizoginiji.

U okviru drugog vrednosnog viđenja nastao je regulacionistički model (legalizacije). Ovo zakonsko rešenje na prostituciju gleda kao na radni odnos, a na žene u prostituciji kao na seks radnice. Primeri država gde ovaj model postoji su Nemačka, Holandija i Švajcarska. U ovim državama postoje tzv. sindikati seksualnih radnica, ali njih u većini slučajeva vode isključivo muškarci, tj. svodnici. Kroz regulacionistički model, žene u prostituciji dobijaju zakonsko pravo na redovne medicinske preglede, a sindikati (čitaj: makroi) dobijaju kondome i lubrikante. Ono što ovaj model u praksi pomenutih država pokazuje jeste drastično povećana trgovina ženama u svrhe seksualne eksploatacije, te da žene koje su u prostituciji najčešće nemaju ni državljanstvo ni pravo na te iste preglede. Još jedan argument u prilog ovog rešenja jeste da će država ubirati porez, te da će svi građani i građanke imati benefit od toga. Logika koja stoji iza ovoga jeste da industrija tzv. „seks rada“ ionako postoji i da bi ej trebalo ozakoniti kako bi žene u prostituciji plaćale porez i zauzvrat imale pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim, u Nemačkoj su samo 44 osobe registrovane kao "profesionalne seks radnice" u seks industriji od procenjenih 400 000 osoba u prostituciji. To nam govori pre svega da su većina žena u prostituciji zapravo migrantkinje koje ni nemaju nemačko državljanstvo, te samim tim ni pravo na zaštitu koju im legalizacija navodno nudi. U praksi je najčešće slučaj da se u jednom bordelu prijavi jedna žena u prostituciji, a pored nje u istom bordelu postoji veći broj žena koje su tu „na crno“ i nemaju nikakva prava. Ovo govori o tome koliko je logika skupljanja poreza zapravo pogrešna, te da se on ubira i od beznačajnog broja žena, ali i na ušrtb njihovog dostojanstva. Dakle, sem činjenice da su većina žena u prostituciji migrantkinje, jednako je važno istaći činjenicu da ovaj model u potpunosti zanemaruje neravnomeran odnos moći muškaraca i žena. Takođe, žene u prostituciji se suočavaju sa smrću u proseku 10 do 40% iznad proseka, a 60 do 80% njih doživi redovno fizičko i seksualno zlostavljanje. To su dokazi da prostucija nije i nikada ne može biti posao kao i svaki drugi, već da se njenom legalizacijom zapravo legalizuje socijalna nepravda. Kroz ovaj model još jednom se vidi nebriga države prema svojim, ali i ženama iz drugih država, kao i srž patrijarhalnog sistema koji žene drži u potlačenom položaju, a kojim se te države vode.

Ovaj model takođe zanemaruje još jednu, i to ključnu stvar: zašto nam je prostitucija uopšte potrebna? Zbog čega treba legalizovati prodaju bilo čijeg tela, i kakvu društvenu poruku ovaj model šalje? Da je ljudsko (žensko!) telo na prodaju? Da bilo ko sa novcem (a to najčešće nije ni velika cifra) može da kupi drugo ljudsko biće koje je u potrebi za parama? Ne samo tela, ovim modelom država poručuje da su ženska seksualnost, želje, uživanja, takođe na prodaju. Zbog svega rečenog, smatramo da ovaj model na specifičan način (ne želimo da kažemo najviše, jer ne želimo da rangiramo loše modele) zadržava izrazitu patrijarhalnu normu koja, u sprezi sa kapitalističkim vrednostima, svaku ženu, a posebno onu u prostituciji, stavlja u krajnje neravnopravan i degradirajući položaj.

Gledano iz ugla žena u prostituciji, model legalizacije sličan je modelu dekriminalizacije, s tim da se u okviru prvog prostitucija uređuje državnim zakonima, a u okviru drugog ova oblast nije zakonski uređena ni na koji način, što znači da postoji crno tržište na kome su žene u potpunosti prepuštene same sebi.

Jedino zakonsko rešenje prema kome država uvažava integritet svih svojih, ali i građanki drugih država, jeste model neoabolicije. On se često meša sa abolicionističkim modelom koji postoji u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Naime, prema abolicionističkom modelu, prostitucija sama po sebi nije zabranjena, ali aktivnosti koje je prate, dakle svodništvo, su ilegalne. Razlika između neoabolicije i abolicije je u tome što prva kažnjava i muškarce koji iskorišćavaju žene u prostituciji. U tom smislu, jedini model koji zagovaramo jeste isključivo neoabolicija, koja bi vremenom prerasla u potpuno ukidanje prostitucije kao pojave u kome bilo koja žena mora da prodaje svoje telo kako bi preživela.

Neoabolicionistički model je prvobitno nastao u Švedskoj, te je i danas poznat kao švedski model, a, kako su ga vremenom usvojile i Norveška i Island, a i Finska je u procesu, termin koji se takođe koristi je nordijski model. Švedska je ovaj zakon donela 1999. godine i od tada se prostitucija, ali i trgovina ljudima, znatno smanjila. Ovaj zakon je od izuzetne važnosti jer pokazuje brigu države za žene i, time što kažnjava muškarce koji ih iskorišćavaju, pokazuje da potražnja nije neutralna, da ima pol. Švedski model govori o tome da su muškarci ti koji započinju lanac, oni koji koriste ženu u nevolji i oni koji od toga profitiraju. Takođe je važno znati da ovaj model nudi ženama koje izađu iz prostitucije alternative, razne kurseve i zanate koje mogu da nauče, poput šivenja, krojenja, i sličnih stvari. Dakle, bitno je da država brine da te žene ne ostanu na ulici i da se o njima brine.

Zakonski okvir u Srbiji

Prema zakonskom okviru u vezi sa prostitucijom, Republika Srbija spada u prohibicionističke zemlje, a prostitucija se pominje u dva zakona: Zakonu o javnom redu i miru, prema kome se vode prekršajne, i Krivičnom zakoniku, prema kome se vode krivične prijave.

Iako žene koje su u prostituciji ne odgovaraju krivično, one su pomenute u Zakonu o javnom redu i miru u članu 16, i to zajedno sa muškarcima koji ih iskorišćavaju i makroima - “Ko se odaje prostituciji, koristi usluge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije - kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Ko maloletnom licu ustupa prostorije radi prostitucije - kazniće se zatvorom od 30 od 60 dana.” Na ovaj način, sam čin prostitucije definisan je kao prekršaj protiv javnog reda i mira, za koji sve strane uključene u prostituciju jednako odgovaraju. Važno je napomenuti da je ovaj model, u kome se kažnjavaju muškarci koji iskoriđćavaju žene, prvi put uveden u januaru 2016. Godine, odnosno da nije na snazi neko duže vreme. Ovaj model je predstavljen kroz paradigmu „rodne ravnopravnosti“ prema kome sve strane treba da odgovaraju, ali ni na koji način ne pokazuje svest zakonodavaca o tome čemu su žene u prostituciji izložene, niti ih tretira sa dostojanstvom.

Krivičnu odgovornost, uz moguću kaznu zatvorom uz novčanu kaznu, pak, snose oni koji u prostituciji posreduju, tačnije onaj “(1) Ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugome radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja i drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. (2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom” (prema članu 184. Krivičnog zakonika). Muškarci koji iskorišćavaju žene, dakle, jesu prekršajno, ali ne i krivično odgovorni.

Odlučne smo u stavu da ovakvo zakonsko rešenje degradira i dehumanizuje žene, jednako kao što to radi sam sistem prostitucije. Ovim modelom, žene u prostituciju su one koje remete javni red i mir, što ih dodatno izlaže diskriminaciji i teškom položaju u društvu. Takođe, odlučne smo u nameri da se zalažemo za uvođenje švedskog modela, a argumente u prilog tome naći ćete, kako u ovom tekstu, tako i u drugim tekstovima na ovom blogu.

Zašto prostitucija nije rad?

Novac je realnost, veća od one koju žensko biće predstavlja. Novcem se može kupiti ljudski život i izbrisati njegova važnost iz svakog aspekta građanske i društvene savesti, iz pravne zaštite, iz korpusa bilo kog građanskog prava, iz bilo kog koncepta ljudskog dostojanstva i suverenosti. Za pedeset jebenih dolara svaki muškarac to može da učini.  Andrea Dvorkin

Govoreći iz radikalno feminističke pozicije, prostitucija podrazumeva sistemsko podređivanje žena od strane muškaraca do njihovog potpunog poništavanja. U njenoj osnovi stoji pre svega dominacija muškaraca nad ženama, koja zajedno sa kapitalizmom nastoji da normalizuje muško nasilje koje žena u prostituciji preživljava; odnosno, tretirajući nasilje kao rad teži se jačanju moći koju muškarci uživaju u patrijarhatu, kroz stvaranje profita i održavanje seks industrije.

Karakteristika prostitucije je dehumanizacija žena, odnosno njihovo svođenje na objekat i time potpuno poništavanje njih, kako kao žena, tako i kao ljudskih bića. Imperativ kapitalizma koji podrazumeva da se svaka vrednost mora pretvoriti u tržišnu, odnosno u robu, je jedan od puteva ka dehumanizaciji žena u patrijarhatu. Ključno pitanje koje se postavlja bilo bi zašto i na koji način žene bivaju uvučene u prostituciju i koji su mehanizmi koji ih zadržavaju da iz nje ne izađu? Preduslov da žene budu uvučene u prostituciju je njihova socijalizacija u patrijarhatu, odnosno sve što ona sa sobom nosi: izloženost žena siromaštvu, posledice kontinuiranog nasilja i trauma koje iz njega proističu. Treba govoriti pažljivo o preduslovima za prostituciju. Ako bismo pričale samo o socijalizaciji žena u patrijarhatu, moglo bi doći do skretanje pažnje sa muškaraca koji iskorišćavaju žene u prostituciji. Na taj način mogao bi se prevideti osnovni uslov za prostituciju, a to je potražnja. U tom smislu, polazište je da su muškarci ti koji zahtevaju da se ženska tela prodaju kao roba na kapitalističkom tržištu.

Različiti izvori ukazuju na to da su niske zarade, beskućništvo, glad, izdržavanje porodice.., sve faktori zbog kojih veliki procenat žena biva uvučen u lanac prostitucije. Najveći broj žena u prostituciji dolazi iz siromašnih klasa. Prema određenim istraživanjima 74% žena u prostituciji navodi siromaštvo kao glavni uzrok ulaska u prostituciju. Egzistencijalna ugroženost žena tako predstavlja preduslov za održavanje sistema. Kroz održavanje nejednakih pozicija unutar klasnog i patrijarhalnog sistema, žene u prostituciji ostaju na mestu sa kog dolaze, na društvenoj margini. Tako se ženama nude priče o mogućoj materijalnoj stabilnosti i većim zaradama koje pre mogu da ostvare ako su u prostituciji. Ovakve i slične laži služe kako bi žene bile u konstantnoj trci za obećanim novcem, koji one najčešće ni ne vide, jer taj novac završi u rukama makroa i seks industrije. Novac u ovom slučaju služi kao sredstvo kontrole, zadržavanja žene u prostituciji, povećavanja profita i na taj način predstavlja jedan od mehanizama održavanja patrijarhalnog i kapitalističkog sistema.

Svakodnevica žena u prostituciji je slika bede o kojoj svedoči i jedna od intervjuisanih žena u istraživanju koje je sprovedeno 2013. godine u Novom Sadu1. Devetnaestogodišnja Manuela (trudna sa trećim detetom, utučena zbog droge koju svakodnevno uzima kako bi mogla da izdrži ) kaže kako radi sve dok ne zaradi 2000 dinara da ima da jede, plati stan... Tu je važan momenat da na njen račun živi i njen partner, što govori o tome da je, u ovom slučaju ulična, prostitucija patrijarhalni sistem koji poznaje nekoliko skupina muškaraca koji proizvode tražnju, kontrolišu proizvodnju seksa (žensko telo) i ubiraju profit. Jedna od tih skupina su povremeni partneri (ili čak bliski muški srodnici) žena u uličnoj prostituciji.

„Kako ste doneli odluku da izađete iz posla kojim se bavite?
Pa znaš kako, imam decu, ne bih želela da moja deca to prođedu što ja prolazim.
Rastedu mi deca i ne bih želela da dođu do toga. Ipak su to ženska deca. Zbog
toga“. Dragica, 25, Novi Sad2


Kao deo sve značajnijeg korpusa seksualnog korišćenja žena u prostituciji je i korporativni seks, odnosno kupovina seksa posle poslovnog uspeha. U osnovi ovog vida prostitucije leži potreba muškaraca da koriste žensko telo, i u isto vreme pokažu pred drugim muškarcima.

Jedan od načina kontrole i disciplinovanja žena u prostituciji je i razvijanje takmičenja, odnosno povećavanje konkurentnosti među samim ženama. Socijalizacijom u patrijarhatu žena je naučena da na drugu ženu gleda kao na neprijateljicu i da muškarac bude centar njene brige, pažnje i posvećenosti. Tržišni sistem ovo vrlo vešto koristi kako bi kroz razvijanje konkurentnosti uspevao da eksploatiše žene i time uvećava svoj profit. S tim u vezi, žene u prostituciji su primorane na konstantno takmičenje sa drugim ženama, ali i na uslov da budu u prostituciji i za manje novca, nego na samom početku, odnosno kada se pojave nove žene koje se na tržištu procenjuju kao kvalitetnija i bolja roba. Uprkos svim mehanizmima, žene u prostituciji su često jedna drugoj najveća i jedina podrška u visoko rizičnim situacijama. Neretki su primeri kada žene rade u paru, i na sve moguće načine čuvaju jedna drugoj leđa.

Kako bi patrijarhat i kapitalizam postojali, važno je da se njihov nasilni karakter normalizuje. Prostituciju namerno nazivamo radom, jer onda nema odgovornosti za nasilje, odnosno tada ne postoje okrivljeni i žrtva, i samim tim nema kazne. Tako se zločin prevodi u društveno prihvatljivu kategoriju.

“Napale su me mušterije, bila sam napadana i tučena. Ja sam tri puta
dobila batine od mušterije. Strašno. Budem s njima, odradim, ne da mi pare ili mi
uzme pare. Moram da mu dam da me ne prebije, al me opet prebije”. Manuela 19, Novi Sad

Ovim postupkom seks-industrija maskira nasilje i čini ga potpuno nevidljivim. Kroz prostistuciju, seks-industrija u jednu ruku normalizuje i time održava, ali i stvara kulturu muškog nasilja nad ženama, koja je opet neophodna da bi se sticao profit i povećavala zarada, što garantuje opstanak ove industrije kao jedne od industrija sa najvećim profitom.
Istraživanje3 koje je vršeno u Novom Sadu, pokazuje da minut seksa košta 2 evra za snošaj i 1, 25 za oralni seks, a od čega većina ode u ruke makroa.

Koliko je kultura muškog nasilja nad ženama normalizovana svedoči i činjenica o kojoj je Andrea Dvorkin govorila, a to je da ćemo pre uvideti problem nasilnog karaktera rada muškog radnika u fabrici: “kada muškarci rade u fabrici posao koji otuđuje, ne kažemo da novac vrši transformaciju iskustva tako da oni zavole posao, dobro se provode i pri tom ih nagoni da ništa drugo ne rade. Mi tada gledamo u dosadu, u beskrajno mrtvilo i kažemo da kvalitet ljudskog života mora biti bolji od toga«. Dok sa druge strane, jedino se u slučaju prostitucije nalazi izgovor da novac može da vrši preobražaj iskustva da se zavoli nasilje, na koje se opet gleda kao na posao, koji je čak i zabavan, koji žena bira i ne želi ništa drugo da radi sem toga.O prostituciji se govori kao o izboru, želji ili pristanku.

Pristanak da žena bude u prostituciji bi izostao da ne postoji faktor novca, što implicira da želja žene da bude u prostituciji nije autentična, a da je pristanak iznuđen. Kada govorimo o želji, mi govorimo o želji muškarca koji iskorišćava žene u prostituciji, o želji koja je sadistička i koja kaže „ja mogu da radim sa tobom šta god mi je volja, prvo jer sam muškarac (to se ne izgovara naglas, ali se podrazumeva), drugo “jer sam platio“. Novac je ovde alibi muškarcima da je žena dobrovoljno pristala na nasilje koje je suština većine njihovih fantazija.  U slučaju da je sistemski uređeno da se sve žene socijalizuju kao bića za sebe, a ne za njega, a s tim u vezi i da uživaju jednaku moć kao i muškarci, te da imaju jednak pristup obrazovanju i poslovima koji im obezbeđuju ekonomsku stabilnost, ne bi postojala osnova da žene budu u prostituciji. Tek kada bi svi kulturološki, socijalni i ekonomski uslovi bili zadovoljeni mogle bismo da govorimo o izboru, želji i pristanku koji nije iznuđen. Protivno opštem mišljenju je činjenica da kada bi se obezbedili svi uslovi koji ženi omogućuju rast i egzistenciju koja zapravo ide iz njene želje, prostitucija više ne bi imala osnova da postoji, jer bi to značilo da su se i kapitalizmu i patrijarhatu urušili temelji. Sve dok govorimo u okvirima ovih društvenih sistema, posmatrati izbor kao neutralan i izolovan od konteksta u kome nastaje, odnosno mogućnosti i nasleđa koje uslovljavaju njegovo postojanje, postoji bojazan da postanemo saučenice u izopštavanju prostituisanih žena iz zajednice, njihovoj getoizaciji, kriminalizaciji, ponižavanju, oduzimanju ljudskog dostojanstva, i stavljanja u koš "drugorazrednih građanki". Mi, takođe, prebacujemo odgovornost za nasilje i represiju koju žene u prostituciji trpe na njih same, i održavamo diskurs dobre i loše žene, koji patrijarhat nameće - sama je birala, mogla je da izabere nešto drugo, sad ne bi trpela nasilje, bila silovana, ubijena… Čini se neophodnim da, pre nego uskočimo u zamku izbora, želje, i pristanka, promislimo odakle i kome ide na volju da u kulturi nasilja govori o izboru i želji žene da bude u prostituciji. Ako bi industrija seksa zavisila od želje žene da se prostituiše, ona više ne bi postojala, a to nikome nije u interesu, ni kapitalu, a ni muškarcima koji iskorišćavaju žene u prostituciji.

Prostitucija nije najstariji zanat na svetu - to je najstarija opresija

Živimo u predominatno muškom svetu u kome preovladava moć muškaraca i taj sistem nazivamo patrijarhat. Sama reč potiče još iz pre-antičkog i antičkog perioda, a označava vlast oca, pater familiasa nad porodicom, ženom, decom, robovima, životinjama, imanjem. U prošlosti, njegova apsolutistička moć se očitavala u tome da sve navedeno razume kao svoje vlasništvo i u skladu sa tim raspolaže kako želi, do te mere da je zakonima bilo uređeno da ima pravo da odlučuje o životu i smrti članova/ica svoje porodice.

Danas patrijarhat podrazumeva nejednake odnose moći u društvu i  takođe doslovno označava tu moć i kontrolu skoncentrisanu u rukama muškarca. Danas,  patrijarhat različitim metodama, od svakodnevnih poruka koje dobijamo u detinjstvu, preko crtanih filmova, igračaka, reklama, filmova, obrazovanja, medija itd. nastoji da svede žene na seksualno i reproduktivno roblje, i time pokaže da je jedina svrha  žene zadovoljenje potreba muškarca, bez obzira na to da li je reč o kućnim poslovima, brizi o deci ili seksu. Predstavlja se da je jedina uloga žena da budu „dobre u krevetu“, odnosno da seksualno zadovolje muškarca i pruže mu sve što on poželi i „dobre majke“ koja će roditi i odgajati decu onako kako on to zahteva. Mi živimo u mizoginom svetu u kojem su žene izložene raznim oblicima nasilja, pa tako postoje brojna istraživanja koja daju zastrašujuću statistiku da je svaka treća žena u svetu preživela neki oblik nasilja – psihološko, seksualno, fizičko ili ekonomsko. Svuda oko nas, od reklama za piva i sokove, dnevnih novina, knjiga, filmova, serija – šta vidimo? Vidimo potpuno seksualizovanu sliku žene sa implantima u ustima i grudima i velikom količinom šminke, ili kao u dnevno političkim novinama, poput Blica, potpuno golo žensko telo koje je tu poput nekakvog komada nameštaja „samo za muške oči...“. 

Kad govorimo o seksualizaciji i objektifikaciji žena, pornografija i prostitucija su ključni sistemi patrijarhata i mizoginije. Ova dva sistema podstiču i sprovode u delo potčinjavanje žena. Pošto su sistemi muške moći, oni reprodukuju i erotizuju muško nasilje nad ženama koje je osnov dominacije. Prostitucija i pornografija su sistemi u kojima su žene u potpunosti lišene dostojanstva, ljudskosti, bilo kakve vrednosti, svedene na objekat muške seksualne požude. Patrijarhat, kao sistem dominacije muškaraca, uvek i stalno nastoji da zadrži moć i kontrolu nad ženom. Kad, recimo, govorimo o braku, tu postoji papir, koji se smatra obavezujućim i pored toga različiti vidovi društvenog pritiska zbog kojih izvestan broj žena biva primoran da bude u braku i kada on podrazumeva da svakodnevno preživljavaju seksualno, psihološko i fizičko nasilje. Na osnovu bračnog ugovora, muškarac podrazumeva da žena postaje njegovo vlasništvo sa kojim on može da radi šta god poželi.

Razni su načini na koje se sprovodi, iskazuje i zadržava ta dominacija, a prostitucija i pornografija su među najeksplicintnijim i najtežim. U prostituciji i pornografiji činjenica da postoji novac daje muškarcu ’pravo’ da sa ženom radi  šta god mu padne na pamet – vezuje, siluje, drogira, prebija, urinira... Važno je isto napomenuti da žene u prostituciji imaju seksualne odnose sa muškarcima sa kojima inače ne bi imale da ne postoji novac  - dakle, novac ovde ima ulogu fizičke prinude, ni u kakvom slučaju želje ili izbora – reč je o apsolutno neželjenom seksualnom kontaktu. Za mnoge je činjenica da se daje novac , ma koliko mizerna ta suma bila, značajnija od same žene, čak i ako je to košta života. Važno je da znamo da prisustvo novca ne može i ne sme da zamaskira da se kod prostitucije radi isključivo o seksualnom, psihološkom i fizičkom nasilju. Prostitucija i pornografija su van svake sumnje industrije komercijalizacije seksualnog nasilja – Prostitucija je seksualno nasilje koje ima za rezulatat ogromnu novčanu dobit za neke od počinioca.

Seks industrija, poput svih drugih jakih industrija, ima lokalne i međunarodne ogranke koji funkcionišu u lokalnim zajednicama, i neprestano se širi i raste kako se razvija tehnologija. Prostitucija je, kao i pornografija, dostupna i „reklamira“ se na internetu, čak i na sajtovima online škola za učenje stranih jezika gde se nudi kao jedan od  „servisa“ i nerazdvojiva je od pornografije.  Pornografija je sama po sebi , isto kao i prostitucija, sistem seksualnog i fizičkog nasilja. Žene u porno industriji  tokom samo jednog snimanja više puta bivaju silovane, a nekada i silovane i pretučene. Pornografija je takođe jedan od načina kroz koje se dominacija muškaraca, potčinjenost  i potpuno obezvređivanje žena predstavljaju poželjnim. Ona je sistem koji erotizuje mušku moć i nasilje. Dodatno, pornografija je čak i kada deluje potpuno naivno i nevino kroz prizmu mejnstrim kulture, kao u onim naizgled bezazlenim „časopisima za muškarce“ poput Plejboja i Hastlera, jedno od sredstava uvlačenja žena u lanac prostitucije. Isto tako, posledica pornografije je da normalizuje nasilje i da oni muškarci koji koriste pornografiju sprovode seksualno nasilje nad ženama bez obzira na to da li se radi o partnerkama ili ženama u prostituciji.

Na kraju, kad pogledamo i samo reči koje se u narodu koriste da bi se označile žene u prostituciji i muškarci koji ih iskorišćavaju, teško je ne primetiti da je glavni cilj patrijarhata da žene ponizi, dehumanizuje i predstavi kao ništa više do robu, puki predmet raspolaganja između muškaraca. U 99,99 odsto slučajeva ti koji iskorišćavaju žene u prostituciji su heteroseksualni muškarci. U bosansko-hrvatsko- srpskom jeziku ni ne postoji adekvatna reč za muškarca koji iskorišćava žene u prostituciji. On je uvek klijent, kupac, korisnik.., a nijedna od tih reči ne implicira da on iskorišćava žene u prostituciji, niti povlači sa sobom bilo kakvu stigmatizaciju ili osramoćenost. Sa druge strane, reč koja se koristi za žene, kurva, nosi sa sobom teret izopštenosti iz društva. Čak i ako uzmemo reč kurvar, koja je ređe u upotrebi u narodu,  taj mušakarac će biti smatran nekim ko ima uspeha kod žena, neodoljiv je i prema tome uživa još veći ugled u svojoj zajednici, a žena će biti ona od koje će sklanjati pogled, sprečavati decu da joj se javljaju, gledati prezrivo u prodavnici...

Zbog svega ovoga, i dodatno kada imamo u vidu da je ogromna većina žena uvučena u industriju prostitucije između 13-e i 15-e godine života, kada znamo da žene u prostituciji bivaju kontinuirano drogirane, da im se preti batinama, prebijanjem članova porodice ukoliko pomisle da prestanu, ne možemo reći da je prostitucija pitanje volje i izbora jer uopšte ne postoje uslovi u kojima je moguće napraviti istinski izbor.

O nama

Mi smo grupa radikalnih feministkinja koja se izričito suprotstavlja sistemima prostitucije, pornografije i surogat materinstva kao oblicima muškog seksualnog nasilja nad ženama i sistemima muške dominacije. Iako se često napominje kako žene koje su uvučene u bilo koji od ova tri činioca seks industrije daju pristanak ili prave izbor mi smatramo da ove tvrdnje ne samo da su potpuno netačne, već i opasne, i u potpunosti zanemaruju nejednake odnose moći između muškaraca i žena koji su u osnovi svih instutucija patrijarhata.

Naša ideja je da prenesemo poruku  i ukažemo na sve razloge zbog čega  prostitucija, pornografija i surogat materinstvo nisu i ne mogu pitanja izbora i volje, već predstavljaju najzverskije oblike muškog nasilja nad ženama. Sva tri sistema ponižavaju, dehumanizuju i degradiraju žene i svode ih na puke objekte muških zahteva. Jedina uloga žene u sva tri sistema jeste da zadovolji i odgovori na prohteve muškaraca, čime joj se oduzima ljudsko dostojanstvo.

Žene u prostituciji i pornografiji svakodnevno preživljavaju višestruko silovanje, premlaćivanje, drogiranje, pretnje, ucene i omalovažavanje, kako od makroa, tako i od muškaraca koji ih iskorišćavaju.

Koliko u prostituciji i pornografiji žene postaju samo objekat muških seksualnih prohteva, toliko u  surogat materinstvu one postaju objekat patrijarhalnog, muškog prohteva za produženjem vrste i nastavkom loze. Žene su primorane da prodaju svoje telo uz pristanak na ugovor po kome možda više neće moći da imaju decu, da će se razboleti, čak i umreti.

Ovim blogom želimo da komuniciramo sa opštom javnosti i pokušamo da skinemo stigmu koja postoji u društvu nad ženama u prostituciji i pornografiji. Da bi se ovo desilo, mi, kao radikalne feministkinje, zahtevamo da se stigma stvori oko ovih sistema i oko svih muškaraca koji iskorišćavaju žene. Smatramo da je neophodno obrnuti uloge i ove sisteme prepoznati kao nasilne nad ženama.

Žene u prostituciji i pornografiji su naše sestre i prijateljice. Zahtevamo dostojanstven odnos prema njima/nama i ukidanje sistema koji ih/nas eksploatišu, zlostavljaju i ponižavaju!